Hipohondrija (hipohondrijski anksiozni poremećaj, zdravstvena anksioznost ili anksiozni poremećaj bolesti) u najširem smislu predstavlja strah od bolesti.
U pitanju je pravi hronični mentalni poremećaj koga odlikuje intenzivna, uporna, nekontrolisana i jaka zabrinutost da osoba ima ozbiljni zdravstveni problem. Kako pobediti strah od bolesti?
Hipohondrija ili hipohondrijaza (hipohondrijski anksiozni poremećaj), iako termin koji se često koristi u medicinskim krugovima, ali i u svakodnevnom govoru, danas ima svoju zvaničnu zamenu. U pitanju su termini kao što su zdravstvena anksioznost ili anksiozni poremećaj bolesti.
Sasvim je normalno da svako od nas vodi računa o svom zdravlju. Tačnije, zabrinutost za vlastito zdravstveno stanje je potpuno prirodno i logično ponašanje i svakome od nas se događa da, ponekad, obrati pažnju na to da li smo možda bolesni.
Međutim, pod uticajem medija i interneta, zdravstveni problemi su počeli neretko da se senzacionalizuju. Svakog dana možemo videti da se neko negde, bilo u Srbiji, bilo na nekom drugom kraju sveta, bori sa nekom bolešću za koju se nadamo da je nećemo nikada doživeti. Da ne govorimo o tome da čak 90 odsto ljudi, pre nego što poseti lekara, pretražuje simptome svog stanja/bolesti na Guglu. I, naravno, u velikoj većini slučajeva, ovakve Gugl pretrage se okončavaju zastrašujućim “dijagnozama”.
Sve u svemu, određeni stepen normalne zabrinutosti za sopstveno zdravlje, uz regularne konsultacije sa lekarima, može nam pomoći da donesemo zdrave odluke o ishrani, načinu života, fizičkom, duhovom i psihičkom zdravlju.
Međutim, kada briga o zdravlju postane opsesivno-kompulzivna, i kada osoba konstantno ide kod lekara (svakog dana, bez preterivanja, a ponekad i više puta u toku jednog dana) tražeći lekarska uverenja o nepostojanju određenih bolesti ili simptoma, i kada ovakav način ponašanja ometa i narušava sposobnost normalnog funkcionisanja, sasvim je moguće da je osoba hipohondar.
Procenjuje se da svaki 20. stanovnik na svetu ima konstantnu, stalnu brigu za svoje zdravlje, odnosno da ima panicni strah od bolesti. Isto tako, procena je da je oko pet odsto svih zdravstvenih pregleda kod lekara rezultat zdravstvene anksioznosti (hipohondrija), a ne zato što osoba zaista ima zdravstveni problem zbog kojeg traži lekarski pregled.
Mogli smo da vidimo da se hipohondrija, u generalnom značenju ovog pojma, može opisati kao strah od bolesti. Ali, sta je hipohondrija? Kako se može precizirati ovaj anksiozni poremećaj?
Hipohondrija u suštini predstavlja stalnu, konstantnu i hroničnu zaokupljenosti osobe sopstvenim zdravljem i simptomima. Osoba koja pati od hipohondrije naziva se hipohondar.
Tačnije, hipohondar ima nerealan strah, zebnju i teskobu da je oboleo od neke bolesti – najčešće neke teške, najteže bolesti. Kada hipohondar stalno posećuje lekare kako bi se uverio u prisustvo ili odsustvo svoje bolesti, čak ni lekari ne mogu da prepoznaju o kakvoj zdravstevnoj tegobi se radi! Drugim rečima, hipohondar ne veruje da ima običnu prehladu ili manji zdravstveni problem. Uvek je u pitanju neka teška bolest, poput retkog oblika karcinoma ili neka druga smrtonosna bolest.
Hipohondar u najvećem broju slučajeva često pogrešno razume znake svog tela, misleći da su u pitanju simptomi neke ozbiljne bolesti. Čak i kada lekarski nalaz pokaže da nema ni naznaka bolesti, hipohondar je i dalje preokupiran mišlju da boluje od neke ozbiljne bolesti. Jednostavno, hipohondrija je takav mentalni poremećaj gde se hipohondar poistovećuje sa svojom bolešću.
U podvrgavanju konstantnim i beskrajnim lekarskim pregledima, hipohondar traži najprecizniji odgovor na svoje simptome i najbolje rešenje za “strahovitu bolest od koje boluje”. Ali, gotovo uvek, hipohondar dobija isti odgovor – a to je da mu nije ništa. Čak ni tada, hipohondar ne veruje da je to tačno. Ovo samo opisuje u kojoj meri je hipohondrija opasan i ozbiljan anksiozni poremećaj.
Ova uporna i intenzivna briga za zdravlje se može opisati kao panicni strah od bolesti koji otežava normalan život osobe. Upravo zato hipohondar ima značajne poteškoće u odnosima sa porodicom, prijateljima, u školi, na poslu i, generalno, u društvenom funkcionisanju.
Kada su anksioznost i hipohondrija u pitanju, povezanost između ova dva psihička stanja je manje-više jasna. Kao što smo istakli, hipohondrija je zvanično mentalni, odnosno anksiozni poremećaj.
Štaviše, hipohondrija jeste uobičajeni termin, ali ne i zvanični medicinski termin za panicni strah od bolesti. Za hipohondriju se, kako smo već na početku istakli, oficijelno kaže da je u pitanju zdravstvena anksioznost, odnosno anksiozni poremećaj bolesti.
Ali, u jednom užem smislu, kada su anksioznost i hipohondrija u pitanju, može se napraviti specifična diferencijacija, odnosno razlika. Drugim rečima, hipohondrija predstavlja uži pojam od anksioznosti.
Anksioznost je stanje uma, odnosno mentalno stanje koje karakteriše jedan osećaj opšte brige, nelagodnosti, teskobe, zabrinutosti, strepnje u vezi sa budućim neizvesnim događajima. Kod zdravstvene anksioznosti, osoba ima opsesivnu preokupaciju idejom da je teško bolesna ili da će, u najmanju ruku, doživeti neku ozbiljnu i smrtonosnu bolest.
Naime, Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje [1] zamenio je dijagnozu hipohondrije sa dva nova medicinski dijagsnotička entiteta. U pitanju su somatoformni poremećaj (poremećaj somatskih simptoma) i anksiozni poremećaj bolesti. Ovo drugo je zdravstvena anksioznost, odnosno hipohondrija u užem smislu.
Ova dva pojma (poremećaj somatskih simptoma/somatoformni poremećaj i hipohondrija u užem smislu) često se mešaju, ali nisu isto stanje. Kod somatoformnog poremećaja, osoba zaista ima jedan ili više telesnih simptoma, zbog čega je ona opsesivno uverena i zabrinuta da ima neko medicinsko oboljenje koje joj nije dijagnostikovano. Poput hipohondra, osoba takođe zahteva medicinske preglede, nalaze i traži (raz)uveravanja lekara.
S druge strane, kada je u pitanju hipohondrija u užem smislu, hipohondar je preokupiran sopstvenim zdravljem, čak i kada nema bilo kakve telesne simptome bolesti. Hipohondrija označava jednu imaginaciju osobe da su prisutni simptomi bolesti. Hipohondar pogrešno tumači određene telesne senzacije kao simptome bolesti, uprkos uveravanju lekara da ne postoji razog za zabrinutost.
Kao što smo istakli, hipohondrija se može opisati kao panicni strah od bolesti i kao pravi, medicinski anksiozni poremećaj. Štaviše, hipohondrija spada u red neuroza. Uprkos tome, hipohondar znacenje je često kolokvijalizovano i banalizovano, jer se neretko upotrebljava u svakodnevnom govoru.
Na primer, često se za nekoga ko vodi računa o svom zdravlju i brine o tome da se ne razboli kaže da je hipohondar. Međutim, iako fluidna i tanka, ipak postoji granica između normalnog straha od bolesti i hipohondrije, a ona je determinisana sa dva kriterijuma.
Prvi od njih je uznemirenost, strah, teskoba i patnja koju osoba oseća zbog sopstvenih problema sa kojima se nosi. Dakle, strah od bolesti je toliko intenzivan, sveobuhvatan i prožimajući, zbog čega hipohondar psihički pati.
Drugi od njih je taj da osoba, usled navedene patnje, ne može normalno da funkcioniše u obavljanju svakodnevnih kućnih, porodičnih, profesionalnih i bilo kojih drugih zadataka. Tačnije, njegova predimenzionirana i preuveličana slika o bolesti i simptomima narušava njegove privatne, društvene, partnerske, porodične, profesionalne i sve druge životne odnose.
Inače, kada je u pitanju “hipohondar znacenje”, sama reč hipohondrija potiče od grčke reči hypokhondrios. To se odnosi na područje abdomena koje se nalazi u trbušnom predelu, ispod rebara. Dakle, termin “hipohondrija” bio je poznat još u antičkoj Grčkoj, i stari Grci su verovali da su upravo organi u abdominalnom predelu koren svih emocionalnih poremećaja.
Ovo je veoma interesantno, zato što hipohondar (ili makar velika većina njih) objašnjava da njegovi simptomi počinju “iz stomaka”, utičući i preplavljujući ostali deo tela i uma. Hipohondar, jednostavno, ne može da kontroliše svoj strah i način na koji se oseća, jer je to “jače od njega”. Iz njegove perspektive – panicni strah od bolesti je veoma realan i opravdan, i on će se potruditi da objasni sve svoje simptome, iako su oni neutemeljeni i iracionalni.
Hipohondrija je jedan zbunjujući i konfuzni anksiozni poremećaj, čak i za naučnike. Ovo kažemo zato što niko sa sigurnošću ne zna šta neke ljude čini posebno sklonim ka tome da imaju panicni strah od bolesti. Odnosno, za sada ne postoji nijedan tačno određeni uzrok zbog kojeg neki ljudi uporno veruju da imaju teško oboljenje, čak i nakon što su ih lekari više puta uverili da je sve u redu sa njima.
Ali, ono što je zajedničko za sve ili za većinu hipohondara je to da oni često odbijaju da odu kod psihologa ili drugog stručnjaka za mentalno zdravlje. Oni se opiru da provere da fizički simptomi, za koje veruju da poseduju, zapravo, imaju psihološko poreklo. To navodi na činjenicu da uzroci hipohondrije mogu biti psihološke prirode.
Iako se hipohondrija ne javlja često, ona može pogoditi bilo koga (i muškarce i žene), bilo koje starosne grupacije.
Ako je sklonost ka fokusiranju na somatske tegobe (fizičke simptome) preduslov za hipohondriju, onda je stres često okidač za hipohondriju. Na primer, taj stres može biti izazvan nekom ličnom tragedijom, kao što je smrt prijatelja koji je preminuo usled neke uobičajene ili neuobičajene bolesti. Dakle, ako neka osoba u okolini (naročito ako je u pitanju veoma draga i bliska osoba), umre od teške bolesti, osoba može početi da misli kako ima simptome koji upućuju na istu tu ili sličnu bolest.
Poznato je da čak i novinski izveštaji o anksioznom poremećaju bolesti mogu biti jedan od okidača hipohondrije. Ovo se naročito odnosi na mlađe osobe, koje još nemaju dovoljno životnog iskustva. Medijski napisi i senzacionalističko (pa, i zastrašujuće) izveštavanje o nekoj bolesti mogu navesti osobu da postane preterano zabrinuta za svoje zdravstveno stanje.
Pretraga informacija o bolesti na internetu može pretvoriti radoznalost u uverenje da nešto nije u redu, a to uverenje se može transformisati u strah od bolesti (hipohondrija).
Ali, treba istaći i to da hipohondrija nije poremećaj koji se razvija preko noći i iznenada, iako često stručnjaci za mentalno zdravlje mogu prepoznati tačan trenutak i okidač od kojeg je sve krenulo.
Tzv. emocionalna nepismenost (alexithymia) – nesposobnost osobe da prepozna emocije i njihovu svrhu – može dovesti do toga da hipohondar ne može da poveže normalne telesne senzacije sa ne baš prijatnim emocijama. Recimo, hipohondar oseti neku intenzivnu nelagodnu emociju koju ne prepozna, a organizam fiziološki reaguje kroz celo telo – putem srca, disanja, krvotoka, mišićnog tonusa, žlezda, rada unutrašnjih organa, mozga…
Hipohondar, nesvestan emocije koju je doživeo i usled nemogućnosti da je primeti, uočio je samo fizičku senzaciju i somatsku (telesnu) reakciju. Ova telesna reakcija je, poput emocionalne (koje hipohondar nije svestan) intenzivna, samo što hipohondar ne može da razazna koji psihološki mehanizam je doveo do ovakve fizičke reakcije.
Upravo zato, hipohondar zaključuje da nešto nije u redu sa njegovim organizmom, da se dešava nešto čudno i neobično, što hipohondar povezuje sa teškom bolešću. Na primer, telesne reakcije koje mogu biti izazvane emocijama koje hipohondar ne poznaje su lupanje srca, glavobolja, stezanje u stomaku, preznojavanje, osećaj trnjenja u rukama i nogama, teško disanje i slično.
Ali, kada je hipohondrija u pitanju, nije dovoljno imati samo strah od bolesti usled telesne reakcije i fizičkih simptoma. Osim toga, neophodno je da osoba ima intenzivnu sumnju, preokupiranost ovim simptomima i da konstantno razmišlja o tome da će se razboleti. To dovodi do nekontrolisane potrage za medicinskim uzrocima bolesti i višekratnih poseta lekaru. Tada govorimo o tzv. hipohondrijskoj mentalizaciji – sistem uverenja i ubeđenja hipohondra na osnovu kojih on projektuje da će se sigurno razboleti, da će ga telo ili neki drugi organ “izdati” ili da je već teško oboleo.
Interesantno je i to da hipohondar uvek u tačno određenom trenutku može osetiti uvek isti i tačno određeni bol u tačno određenom predelu tela. Ovo je povezano upravo sa prethodno navedenim – takve istovetne telesne senzacije u tačno određenim delovima dela dešavaju se uvek u onom trenutku kada hipohondar oseti, odnosno doživi tu istu emociju koju je potisnuo ili ne ume da je prepozna.
Dakle, ciklus je sledeći: ponavljanje emocija → njihovo neprepoznavanje → fizičke reakcije tela i telesne senzacije → tumačenje ovih reakcija kao simptoma bolesti → uverenje da je osoba bolesna.
Postoji li gen koji je zadužen za panicni strah od bolesti, odnosno da li se hipohondrija može genetski naslediti? Za sada, nije utvrđeno da postoji gen za hipohondriju, kao što, recimo, postoji gen za anksioznost.
Međutim, postoje neki dokazi da je hipohondrija češća kod ljudi čiji roditelji imaju neki anksiozni poremećaj, ali i neki drugi problem sa psihičkim zdravljem, kao što je depresija. Ali, ova porodična transmisija ne mora nužno da implicira postojanje gena za hipohondriju.
Postoji mnogo načina na koje porodice razvijaju sopstvene kodekse ponašanja i prenose ih na sledeću generaciju. Često su među njima načini izražavanja emocija uopšte, a posebno uznemirenosti.
Na primer, roditelji koji često govore deci stvari kao što su „u ovoj kući nema ljutnje, besa ili tuge”, na taj način postavljaju osnovu za alternativne puteve izražavanja emocionalne uznemirenosti. Roditelji koji na ovaj način brinu za zdravlje svoje dece i preduzimaju detaljne mere predostrožnosti da ih odvrate od svakog pokazivanja negativnih emocija, mogu, kroz svoju preteranu zaštitu, direktno pokazati svojoj deci kako da brinu o sopstvenom zdravlju.
Na taj način, dolazimo do već opisanog fenomena emocionalne nepismenosti. Kada dete odraste i uđe u zreli živoni period, navedeno potisikivanje emocija tokom detinjstva može doći do izražaja u vidu hipohondrije. Hipohondar neće prepoznati emocije, koje je svih ranijih godina potiskivao, a osetiće neke telesne simptome koje će pogrešno protumačiti kao znake teške bolesti.
Hipohondrija se najčešće javlja tokom zrelog životnog doba, a ne tokom detinjstva, iako u periodu detinjstva mogu da se razviju neki početni obrasci ovog poremećaja. Takođe, hipohondrija simptomi se tokom godina intenziviraju, ako se ne leče.
Hipohondrija, kao panicni strah od bolesti, odnosno anksiozni poremećaj bolesti, češće je stanje kod ljudi koji su nedavno doživeli neki ekstremni stresni događaj u odnosu na ljude koji to nisu. Već smo rekli da takav stresni događaj može biti smrt bližnje osobe usled neke (ne)očekivane bolesti.
Brojni faktori, pored nedavno doživljenog životnog stresa, povezani su sa razvojem hipohondrije. Kao i kod opšte anksioznosti, hipohondrija je povezana sa osobinom ličnosti – neuroticizmom – sklonošću da se na situacije reaguje negativnom afektivnošću, odnosno uznemirujućim mislima i zabrinjavajućim emocijama.
Međutim, neurotičnost nije isto što i neuroza, što možete pročitati OVDE.
Takođe postoje neki dokazi da je veća verovatnoća da su ljudi koji imaju hipohondriju u odraslom dobu iskusili ozbiljnu bolest tokom detinjstva, ili da je neko njima blizak u detinjstvu imao tešku bolest. Osim toga, bilo koja druga trauma iz detinjstva, poput zlostavljanja, silovanja ili zapostavljanja, može biti jedan od faktora rizika za nastanak hipohondrije.
Postoje indikatori da psihički poremećaji, kao što su anksioznost i depresija, takođe mogu biti neki od faktora rizika za nastanak hipohondrije.
Hipohondrija je, videli smo, anksiozni poremećaj bolesti koju karakteriše stalni, intenzivni i nerealni panicni strah od bolesti, odnosno strah da je osoba ozbiljno bolesna ili da će se ozbiljno razboleti. Konkretna bolest zbog koje hipohondar brine često se menja. Ali, koji su, zapravo, konkretni hipohondrija simptomi? Kako znati da je neko hipohondar?
Činjenica je da hipohondar ponekad zaista može imati dijagnostikovanu fizičku bolest. Odnosno, hipohondar ne mora nužno umišljati bolest ili njene fizičke simptome, već zaista može dobiti lekarsku potvrdu da je bolestan. Ali, odlika hipohondrije u ovom slučaju jeste ta što hipohondar umišlja da je njegova bolest znatno teža i ozbiljnija nego što jeste.
Pre nego što vidimo u čemu se ogledaju hipohondrija simptomi, neophodno je sagledati sledeće. Skoro svi ljudi su povremeno zabrinuti zbog bolesti, ali hipohondri žive u stalnom strahu da su bolesni. Fizički simptomi zbog kojih hipohondri brinu mogu se manifestovati bilo gde u telu.
Na primer, iz perspektive hipohondra – glavobolja je dokaz tumora na mozgu. Bol u stomaku je znak raka pankreasa ili želuca. Bol u mišićima ukazuje na multiplu sklerozu. Ali, bol u grlu je siguran znak raka grla. Kašalj je znak da osoba ima upalu pluća.
Zato hipohondri veoma često posećuju lekare kako bi se uverili da je sa njima sve u redu.
Dakle, kada su u pitanju hipohondrija simptomi, jedan od njih su prekomerne posete lekarima, ali i provođenje mnogo vremena u praćenju telesnih senzacija i proveravanja tela na fizičke simptome bolesti. Hipohondar mnogo vremena provodi na internetu pretražujući zdravstvene informacije o svom stanju. Nakon toga, on oseća uznemirenost, mentalnu teskobu, a zatim zakazuje posetu lekaru. Ovaj fenomen se ponekad naziva sajberhondrija [2].
Hipohondrija simptomi se ogledaju u tome da hipohondar misli da je specijalizovan za samodijagnozu, čak i kada njegov lekar smatra da su takvi testovi nepotrebni.
Štaviše, i kad ga lekar uveri da kod njega ne postoji bilo kakakv medicinski problem, hipohondar može biti razočaran ili pak ljut na svog lekara, jer nije uspeo da pronađe bolest. U tom smislu, hipohondar može ići od lekara do lekara tražeći dijagnozu za bolest od koje strahuje. Mnogi naučnici koji su proučavali ovakav obrazac ponašanja veruju da hipohondar više traži negu i brigu, nego lek za bolest za koju smatra da je ima.
Između ostalih, hipohondrija simptomi su sledeći:
S obzirom na to da hipohondrija može da aktivira mehanizam u telu „bori se ili beži“, preterana briga o svom zdravlju, odnosno panicni strah od bolesti može izazvati neke fizičke simptome.
Između ostalih, ti simptomi uključuju:
Kada hipohondar doživi gorenavedene simptome, može ih protumačiti kao da ima ozbiljnu bolest. Ali njegovi simptomi su zapravo uzrokovani naletom adrenalina, a ne postojanjem nekog zdravstvenog problema.
Sve u svemu, hipohondrija simptomi nisu specifični, odnosno može postojati jedna široka lepeza simptoma ovog anksioznog poremećaja. To mogu biti, rekli smo, stomačne tegobe, glavobolje, kašalj, bolovi u mišićima ili bilo kom drugom delu tela.
Međutim, kada su u pitanju hipohondrija simtpomi, mnogo važnije od telesnih senzacija jeste način na kojih ih hipohondar tumači. A on ih interpretira u smeru katastrofe, odnosno takvi simptomi su mnogo gori nego što u stvarnosti jesu. Ako postoji bol u stomaku – to je znak raka želuca. Dakle, hipohondrija simptomi su takvi da je za otkrivanje ovog poremećaja mnogo bitnija sumnja i panicni strah od bolesti, nego telesni simptom sâm po sebi.
Panicni strah od bolesti (hipohondrija) je takav da hipohondar ima izuzetno visok nivo anksioznosti i on je uveren da je ozbiljno bolestan. Hipohondar čvrsto veruje da je njegova bolest stvarna, da su njegovi simptomi realni, odnosno da je njegov strah od bolesti opravdan.
Štaviše, hipohondar se ne bavi razmatranjem mogućnosti da je konkretna bolest u “njegovoj glavi”. Hipohondra je veoma teško uveriti u suprotno, zapravo. On se, kako smo naveli, identifikovao i poistovetio sa svojom bolešću. Reći hipohondru “nije ti ništa, nisi bolestan”, ne znači samo poricanje postojanja njegove bolesti, već iz ugla hipohondra to znači da “on manje vredi kao osoba”.
Hipohondar ima čvrsto uverenje da njegova bolest ima organske uzroke. Njegova uverenost da postoji medicinski problem koji nije dijagnostikovan čini ga “kvalifikovanim” da stalno posećuje lekare i da traži lekarska uverenja. Hipohondar živi u konstantnoj zebnji da je smrt usled bolesti neminovna i će ga telo izdati.
Ako lekar kaže hipohondru da je hipohondar i da nije bolestan, onda hipohondar može postati ljut, agresivan, besan, tužan, razočaran. On to prima kao znak da se tom lekaru ne može verovati. Upravo to pojačava insistiranje hipohondra da je njegova bolest postojeća, ali neotkrivena i to potvrđuje njegovo uverenje da lekar nije dovoljno vešt da pronađe zdravstveni problem. Dakle, hipohondar u najvećem broju slučajeva nije svestan da je hipohondrija poremećaj od kojeg pati.
Osim toga, hipohondrija nije dobrovoljno stanje. Hipohondar ne želi na svesnom nivou da se njegova uznemirenost manifestuje telesnim simptomima ili u pogledu zabrinutosti za zdravlje. Ne samo da hipohondrija simptomi ne mogu dobrovoljno da se kontrolišu, već oni ometaju i narušavaju kvalitet života osobe.
Opsesivna briga o zdravlju hipohondra često navodi da ograniči učešće u mnogim prijatnim iskustvima i društvenim aktivnostima.
Videli smo sta je hipohondrija i da ovaj anksiozni poremećaj bolesti može zaista paralisati osobu da normalno funkcioniše. Zato hipohondriju, kao panicni strah od bolesti, treba uvek shvatiti i pristupiti joj ozbiljno. Ali, postavlja se pitanje – kako pobediti strah od bolesti? Da li je hipohondrija izlečivi poremećaj? I ako jeste – na koji način se hipohondrija leči?
Kao i svaki drugi anksiozni poremećaj, hipohondrija je hronično stanje. Bez lečenja, hipohondrija simptomi se sa godinama mogu samo pogoršati. To znači da profesionalno lečenje hipohondrije predstavlja jedini siguran i proveren način da se hipohondrija simptomi stave pod kontrolu.
Verovali ili ne, donedavno se hipohondrija smatrala poremećajem van domašaja lečenja. Postojalo je čak i medicinsko uverenje da se hipohondrija ne može izlečiti. Međutim, u protekloj deceniji, niz istraživanja, ali i praksa, pokazali su da je ovakvo uverenje potpuno neutemeljeno. Pogrešna percepcija benignih telesnih senzacija, iskrivljeno uverenje hipohondra koji predimenzionira svoje simptome, naveli su naučnike i kliničare da uvide vrednost psiholoških tretmana za lečenje hipohondrije.
Dakle, ako se pitate kako pobediti strah od bolesti, odgovor leži u psihoterapiji, sa naglaskom na kognitivno-bihejvioralnu terapiju. Naravno, ovde postoji i medikamentozni tretman koji je bitan, ali uspešna psihoterapija predstavlja suštinu i srž lečenja hipohondrije.
Ipak, lekari navode da hipohondrija ostaje težak poremećaj za lečenje, delom zato što je teško usmeriti pacijente na pravi tretman. Hipohondar provodi mnogo vremena u medicinskim ustanovana, preterano koristi medicinske usluge i ostaje uznemiren čak i kada dijagnostičke procedure ne otkriju nikakve dokaze o bolesti. On bukvalno ne prihvata “ne” kao odgovor, jer mu to ne pruža osećaj sigurnosti.
Hipohondar se opire da svoj problem vidi kao inherentno psihološki, jer veruje da to znači da njegova briga nije stvarna. Zato je ponekad jako teško hipohondra usmeriti na proces psihoterapije.
Lečenje hipohondrije je način kako pobediti strah od bolesti. Fokus tretmana za hipohondriju jeste poboljšanje simptoma hipohondrije i sposobnosti da osoba normalno funkcioniše u svakodnevnom životu. U tom smislu, lečenje straha od bolesti je dvojako: na prvom mestu je psihoterapija, a na drugom, supsidijarnom mestu je tretman određenim medikamentima.
Najčešći tretman za lečenje hipohondrije je psihoterapija, posebno kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT). Kogntivno-bihejvioralna terapija može biti veoma efikasna u lečenju zdravstvene anksioznosti, jer hipohondra uči veštinama koje mu mogu pomoći da upravlja svojim poremećajem.
KBT terapija može biti grupna ili individualna. Neke od prednosti KBT terapije za lečenje hipohondrije su:
Izazov je svakako edukovati pacijente o prirodi njihovih poremećaja – ali, to nije nemoguća misija. KBT terapija pogađa i leči više aspekata hipohondrije odjednom. Pacijent uči da osporava svoje automatske misli o bolesti, a ne da ih prihvata zdravo za gotovo. Pacijenti takođe uče alternativne načine suočavanja sa neprijatnim fizičkim simptomima, kao što su dijafragmatično disanje i opuštanje mišića.
Drugi oblici psihoterapije se takođe ponekad koriste za lečenje hipohondrije. Ovo može uključivati kogntivno-bihejvioralno upravljanje stresom, kao i terapiju izlaganjem.
Ako se hipohondrija simptomi poprave samo kroz psihoterapiju, to je generalno sve što je potrebno za lečenje hipohondrije. Ali, da bi se strah od bolesti pobedio zauvek, neophodno je da osoba bude istrajna u psihoterapiji i da ne odustaje.
S druge strane, događa se da neki ljudi ne reaguju u potpunosti dobro na psihoterapiju. Drugim rečima, hipohondrija simptomi nekada ne postanu manje učestali ili manje intenzivni nakon procesa psihoterapije. U tom slučaju, može se pristupiti i medikamentoznom lečenju hipohondrije.
Antidepresivi, kao što su selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina [3] (SSRI), često se koriste za lečenje hipohondrije.
Neki lekovi za zdravstvenu anksioznost (hipohondriju) dolaze sa ozbiljnim rizicima i neželjenim efektima. Važno je da se, pre uzimanja ovih lekova, detaljno sa lekarom pregledaju sve mogućnosti lečenja i način uzimanja ovih medikamenata.
Pored formalnog, medicinskog plana lečenja, postoje određene taktike koje osoba može preduzimati svakodnevno, kako bi se ublažili hipohondrija simptomi. Ako želite da znate kako pobediti strah od bolesti, onda je sasvim preporučljivo da svakog dana praktikujete sledeće navike:
[1] Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje https://repository.poltekkes-kaltim.ac.id/657/1/Diagnostic%20and%20statistical%20manual%20of%20mental%20disorders%20_%20DSM-5%20(%20PDFDrive.com%20).pdf
[2] Sajberhondrija: Preklapanje sa zdravstvenom anksioznošću i jedinstvenim odnosima sa oštećenjem, kvalitetom života i korišćenjem usluga https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/29324396/
[3] Selektivni inhibitor preuzimanja serotonina https://sr.wikipedia.org/sr-el/Selektivni_inhibitor_preuzimanja_serotonina
Hipohondrija (hipohondrijski anksiozni poremećaj, zdravstvena anksioznost ili anksiozni poremećaj bolesti) u najširem smislu predstavlja strah od bolesti. U pitanju je...
Postanite deo naše zajednice! Prijavom na naš newsletter osiguravate da ne propustite ni jednu važnu informaciju ili savet koji vam može pomoći da poboljšate zdravlje.
Najnovije objave
Copyright © 2025 Vaš Doktor | Sva prava zadržana
