OKP Poremećaj – opsesivno kompulzivni poremećaj

OKP poremećaj – Uvod u problematiku

Pre nego što vidimo šta je OKP poremećaj, neophodno je imati razumevanje i uvid u problematiku ovog poremećaja. Pokušačemo da, radi boljeg razumevanja opsesivno kompulzivnog poremećaja, ilustrujemo to na slikovit način.

Zamislite situaciju u kojoj se vama u glavi nalazi samo jedna, tačno određena misao, slika ili predstava o nečemu. To je onaj slučaj kada kažete “ne mogu to i to da izbacim iz glave.” I sada, zamislite da se ova misao iznova i iznova ponavlja u vašem umu, kao da je tu “zaglavljena”, bez obzira na to što uporno pokušavate da je se otarasite.

Ponekad ove misli mogu biti kao neka vrsta mentalne lavine, gde prekomerno razmišljanje o jednoj stvari vodi ka osećaju uznemirenosti, teskobe, brige, napetosti i stresa. Drugim rečima, zajedno sa ovim neželjenim i nametljivim mislima dolazi i intezivan osećaj anksioznosti.

Anksioznost je normalna emotivna reakcija i odgovor našeg tela na predstojeću potencijalnu ili stvarnu opasnost. Tačnije, anksioznost je upozoravajući sistem našeg mozga, odnosno mozak nas, u vidu straha, upozorava da smo u opasnosti, govoreći nam da treba da odreagujemo i da se zaštitimo.

S jedne strane, možda ćete prepoznati da taj strah nema smisla i da ne izgleda razumno. Međutim, taj strah može biti toliko intenzivan, da opasnost deluje veoma stvarno i istinito. Sada se postavlja pitanje – zašto bi nas mozak obmanjivao i lagao? Zašto bismo doživljavali ova osećanja straha i anksioznosti ako ona nisu istinita? Osećanja ne lažu, zar ne?

Ako osoba ima OKP poremećaj (OKP bolest ili OKP sindrom), onda je ova osećanja zavaravaju i lažu. Drugim rečima, kada je opsesivno kompulzivni poremećaj u pitanju, pomenuti upozoravajući sistem mozga ne funkcioniše kako treba. Mozak govori osobi da je u velikoj opasnosti, iako to u stvarnosti nije.

Mozak ljudi sa OKP poremećajem ne funkcioniše na isti način kao mozak ljudi koji ne pate od OKP-a.

Sta je OCD (opsesivno kompulzivni poremećaj)?

Na osnovu uvoda ste mogli da zaključite da je OKP sindrom ozbiljan i kompleksan psihičko-anksiozni poremećaj koji apsolutno može poremetiti svakodnevni život osobe. Zapravo, osoba koja ima opsesivno kompulzivni poremećaj na sve načine pokušava da “pobegne” iz ove parališuće i, iz njene perspektive, beskrajne anksioznosti. Međutim, Sta je OCD, zapravo?

OCD je samo engleska skraćenica za OKP poremećaj. OCD znači – Obsessive Compulsive Disorder, odnosno opsesivno kompulsivni poremecaj. Ponekad se za ovaj poremećaj kaže i OKP sindrom ili OKP bolest.

Opsesivno kompulzivni poremećaj (OKP) je psihički i poremećaj ponašanja u kojem pojedinac ima nametljive misli (opsesiju) i oseća potrebu da više puta izvodi određene rutine (kompulzije) kako bi ublažio tegobu izazvanu opsesijom, u meri u kojoj ona narušava njegovo funkcionisanje. Dakle, OKP poremećaj je mentalno stanje i vrsta neuroze koja se sastoji iz dva aspekta:

• Nametljive i opsesivne misli (opsesije);
• Kompulzivne, repetitivne i ponavljajuće fizičke radnje (kompulzije).

Ljudima koji imaju opsesivno kompulsivni poremecaj stalno naviru neželjene, nametljive i opsesivne koje se ponavljaju (opsesija). Takve opsesivne misli, s druge strane, izazivaju ekstremnu želju da se učini neka radnja koja će se ponoviti (kompulzija). Osoba preduzima tu radnju u želji da se oslobodi, odnosno da smanji teskobu, napetost i anksioznost izazvanu opsesivnim mislima.

Na primer, osoba može imati potrebu da proveri dva puta da li su zaključana ulazna vrata ili da li je šporet isključen. Isto tako, nije neuobičajeno ni sujeverje ili rituali u pogledu “kucanja u drvo da ne pođe nešto po zlu”, ili nošenje neke amajlije na ispit. Ovakve i slične navike mogu pomoći osobi da se psihički oseća sigurnije i ne znače automatski da je prisutan OKP poremećaj.

Ali, kada osoba ima OKP sindrom, ovakvi rituali nisu stvar ličnog izbora. Naprotiv, oni samo komplikuju i remete njen svakodnevni život.

OKP poremećaj narušava svakodnevno i normalno funkcionisanje osobe

Mnogi ljudi koji imaju OKP poremećaj prepoznaju opsesivne misli, koje podstiču njihove kompulzije, kao nelogične ili barem malo verovatne. Ipak, oni preduzimaju određene radnje kako bi:

• ublažili tegobe izazvane nametljivim, opsesivnim mislima;
• pokušali da spreče da njihovi uporni strahovi postanu stvarnost.

OKP sindrom u velikoj meri može narušiti kvalitet života osobe. Procenjuje se da oko 2 odsto populacije pati od ovog anksioznog poremećaja. Najčešće se simptomi anksioznog poremećaja, kod 50 odsto ljudi koji pate od OKP-a, javljaju za vreme detinjstva ili adolescentskog perioda. Izuzetno je retko da se opsesivno kompulsivni poremecaj javlja nakon 40-e godine.

Osoba koja ima OKP doživljava takve opsesivne misli i ima “slike u glavi”, odnosno porive koje nije u stanju da kontroliše, koliko god to želi. Veliki broj ljudi koji pati od ovog poremećaja svestan je te činjenice, zbog čega imaju osećaje neprijatnosti, srama ili čak i gađenja zbog toga što određene stvari moraju da urade na tačno određeni način. Opsesivne misli su toliko jake i intenzivne da se osoba samo fokusira na njih, zbog čega se i upušta u kompulzije.

OKP poremećaj, kao termin, ušao je i u svakodnevni govor, te ljudi OKP često koriste u kolokvijalnim razgovorima. Na primer, možda ćete čuti da neko kaže kako ima OKP, zato što voli da mu stvari na stolu budu raspoređene na tačno određeni način. Ili zato što moraju da operu sudove nakon svakog obroka.

Ali, opsesivno kompulzivni poremećaj je mnogo više od ličnih afiniteta prema čistoći i uređenosti. Simptomi OKP-a su mentalno iscrpljujući i oduzimaju značajan deo nečijeg dana, ometajući svakodnevne aktivnosti osobe.

Slučajno korišćenje termina „OKP“, kako bi se opisale neke redovne i uobičajene navike ili aktivnosti, može značajno umanjiti ozbiljnost ovog poremećaja. A, da ne pominjemo sve probleme koje zaista doživljavaju ljudi koji žive sa ovim stanjem.

Kako prepoznati OKP poremećaj? Simptomi opsesivno kompulzivnog poremećaja

OKP poremećaj na različite načine utiče na svakodnevne aktivnosti osobe koja pati od ovog stanja. Na primer, osoba može imati kontinuiranu potrebu da stalno proverava da li je sve u redu. To može podrazumevati proveru toga da li je alarm uključen, da li je slavina zatvorena, da li je ringla ugašena i drugo.

Slično tome, osoba koja ima OKP sindrom može stalno proveravati da li je bolesna, te u tom smislu “pretraživati” znake bolesti na svom telu. Ona može imati nekontrolisanu potrebu za pedantnošću, čišćenjem, pranjem ili kupanjem. Štaviše, osoba može imati fanatičan strah od toga da dodirne predmete ili stvari za koje veruje da su kontaminirani.

Takođe, jedan od indikatora da je prisutan opsesivno kompulsivni poremecaj je i nesposobnost osobe da se oslobodi nepotrebih stvari u kući.

Osoba je svesna da su simptomi OKP poremećaja problematični, ali ne može da ih kontroliše. Isto tako, ovi simptomi se mogu periodično smenjivati – nadolaziti i nestajati. Nevolja je u tome što se često ovi simptomi, ako se ne leče, pogoršavaju tokom vremena. Zato je lecenje OKP poremecaja jedini “izlaz” iz ove, naizgled, bezizlazne situacije.

Sve u svemu, OKP bolest je takva da osoba mora ispunjavati tri parametra da bi moglo dijagnostički da se potvrdi da je prisutan OKP poremećaj.

Opsesivno kompulzivni poremećaj i 3 kriterijuma za prepoznavanje OKP

1) Osoba ima opsesije, odnosno opsesivne misli. U pitanju su nametljive i neželjene misli ili slike koje se javljaju iznova i iznova, i koje osoba ne može da kontroliše. Osoba ne želi da ima opsesivne misli, svesna je da su opsesivne misli iracionalne i nerealne, i smatra ih uznemirujućim. Takođe, opsesivne misli izazivaju strašno neprijatne emocije, poput sumnje, gađenja, straha ili anksioznosti.

Ovakve misli oduzimaju mnogo vremena i energije, ometajući osobu da obavlja ostale aktivnosti tokom dana (druženje, rad, polazak u školu i slično).

2) Osoba se ponaša kompulzivno. Kao što smo naveli, kompulzije su određenena ponavljajuća ponašanja koja osoba preduzima kako bi neutralisala, suprotstavila se ili učinila da opsesivne misli nestanu. Ljudi koji imaju OKP sindrom shvataju da su kompulzije samo privremeno rešenje, ali oni ne vide bolji način da pobegnu od svojih opsesija.

Kompulzije takođe uključuju izbegavanje situacija, mesta, ljudi ili događaja koji mogu biti okidač za opsesivne misli.

Ono što treba istaći jeste da nisu sva ponavljajuća ponašanja kompulzije u dijagnostički relevantnom smislu te reči. Na primer, rutine pred spavanje ili nakon buđenja, upražnjavanje verskih običaja koji se praktikuju svakog dana jesu aktivnosti koje se ponavljaju iznova. Ali, za razliku od kompulzija, ovakvi rituali ne ometaju funkcionisanje osobe.

U svakom slučaju, treba posmatrati i kontekst ponašanja. Recimo, uređivanje knjiga na polici po tačno određenom redosledu svakog dana nije kompulzivno ponašanje za bibliotekara.

3) Opsesije i kompulzije moraju oduzimati značajan deo energije i vremena osobe u toku jednog dana. Isto tako, opsesivne misli i kompulzije remete obavljanje važnih društvenih i svih ostalih aktivnosti.

OKP poremećaj – Šta su opsesivne misli?

Zabrinutost je normalna emocija i svi je mi ponekad iskusimo. Međutim, kada je OKP poremećaj u pitanju, način na koji osoba doživljava zabrinutost i strah je drugačiji. Drugim rečima, osećaj zabrinutosti i posledične misli preplavljuju um osobe, odnosno ove opsesivne misli prevladavaju i njima su podređeni svi drugi osećaji i misli, što otežava obavljanje svakodnevnih aktivnosti.

Opsesije ili opsesivne misli su neželjene, nametljive misli ili mentalne slike koje izazivaju intenzivnu anksioznost. Ljudi sa OKP ne mogu da kontrolišu ove misli. Većina ljudi koja ima opsesivno kompulzivni poremećaj shvata da su ove opsesivne misli nelogične ili iracionalne.

Uobičajeni, odnosno tipični primeri opsesivnih misli uključuju:

• Strah od kontakta sa uočenim kontaminiranim predmetima, kao što su klice ili prljavština;
• Strah od nanošenja štete sebi ili nekom drugom jer osoba nije dovoljna obazriva, pažljiva ili će neko drugi pomisliti da je osoba nasilna (strah da će osoba nekoga uvrediti);
• Neželjene misli vezane za seksualni odnos (misli o neprikladnim seksualnim aktivnostima);
• Strah od toga da osoba napravi grešku i potreba da se stavi intenzivan fokus na preciznost i tačnost;
• Preterana briga o moralu (strah do toga da li je osoba rekla ili uradila nešto “ispravno ili pogrešno”);
• Osećaj sumnje ili gađenja;
• Preterana zabrinutost za svoju seksualnu orijentaciju ili rodni identitet;
• Zabrinutost zbog potrebe da osoba sve zna ili da zapamti stvari na tačno određeni način;
• Intenzivna potreba za urednošću, predantnošću, simetrijom ili savršenstvom (perfekcionizam);
• Potreba da drugi ljudi stalno uveravaju osobu da je sve u redu;
• Strah od određenih sujevernih uverenja (npr. strah od toga šta će se desiti ako crna mačka pređe put, ako se slomi ogledalo, strah od bogohuljenja, nesrećni brojevi i slično);
• Strah od dobijanja fizičke bolesti.

OKP sindrom – Šta su kompulzije?

Kada je u pitanju OKP sindrom, drugi aspekt ovog poremećaja su kompulzije. Naime, radi se o prinudi, odnosno o određenim ponavljajućim radnjama za koje osoba smatra da mora da ih uradi, kako bi se rešila ili, u najmanju ruku, ublažila opsesivne misli.

Ljudi koji imaju OKP poremećaj ne žele da izvode ova kompulzivna ponašanja i ne uživaju u njima. Ali, oni se osećaju kao da ih moraju preduzeti ili će se njihova anksioznost pogoršati. Međutim, kompulzije pomažu samo privremeno. Nakon toga, opsesije i opsesivne misli se veoma brzo vraćaju, što izaziva povratak kompulzijama.

Kao što vidimo, opsesivno kompulzivni poremećaj je jedan začarani krug opsesija i kompulzija. Ponovimo još jednom da nije svako ponavljajuće ponašanje prinuda. Veliki broj ljudi ponavlja određene radnje koje su, zapravo, dobrodošle u svakodnevnom životu (rutina za spavanje, recimo).

S druge strane, OKP poremećaj je takav da je potreba za preduzimanjem ovih radnji veoma intenzivna, česta i dugotrajna, što vremenom može poprimiti i oblik riutala.

Tipični primeri kompulzija

• Osoba raspoređuje stvari na vro specifičan način, kao što su stvari na komodi (npr, određeni predmeti moraju stajati na tačno određenom mestu ili pod određenim uglom);
• Kupanje, čišćenje, tuširanje ili pranje ruku iznova i iznova ili na tačno određeni način;
• Sakupljanje ili gomilanje stvari koji nemaju ličnu, finansijsku ili bilo kakvu emotivnu vrednost;
• Prekomerna toaletna rutina (preterano pranje zuba, tuširanje ili kupanje);
• Neprekidno proveravanje stvari, kao što su brave, prekidači, ringla, vrata, znaci curenja na cevima;
• Osoba stalno proverava da nekome ili sebi nije nanela štetu ili slučajno naudila;
• Osoba često proverava svoje telo na eventualne znake bolesti;
• Osoba neprestano traži uveravanja od drugih ljudi da je sve u redu;
• Rituali koji se odnose na cifre, odbrojavanje tokom obavljanja određenog zadatka (kako bi se osoba zaustavila na “sigurnom”, “srećnom” ili “ispravnom” broju), obavljanje zadatka određeni broj puta ili preterano preferiranje ili izbegavanje određenih brojeva;
• Izgovaranje određenih reči ili molitvi dok osoba obavlja određene zadatake nevezano od ovih reči ili molitvi;

Kompulzije takođe mogu uključivati izbegavanje situacija koje izazivaju opsesije. Primer je odbijanje rukovanja ili dodirivanja predmeta koje drugi ljudi često dodiruju, kao što su kvake.

Kako izgleda OKP kod dece?

OKP kod dece je ponekad veoma teško prepoznati. Naime, mnoga deca povremeno imaju određene misli koje ih tište ili uznemiravaju. Deca se mogu osećati kao da moraju nešto da preduzmu u vezi sa tim mislima, čak i ako njihovi postupci zapravo nemaju smisla.

Na primer, deca se mogu brinuti da će dobiti lošu ocenu u školi ako ne nose omiljeni komad odeće. Kod neke dece, misli i porivi za preduzimanjem određenih radnji i dalje postoje, čak i ako pokušavaju da ih ignorišu ili da ih nateraju da nestanu. OKP kod dece podrazumeva neželjene, nametljive i opsesivne misli (opsesije), kao i ponašanja, prinude (kompulzije) za koja osećaju da moraju da rade zbog tih misli. Kada dete ima OKP poremećaj, onda se opsesivne misli veoma često javljaju, oduzimaju mnogo vremena (više od sat vremena dnevno), ometaju njihove aktivnosti i mogu ih veoma uznemiriti.

OKP kod dece izaziva, s jedne strane, opsesivne misli koje nisu poželjne. Ove misli su povezane sa strahovima, kao što je, recimo, dodirivanje prljavih predmeta. U tom smislu, deca koriste, s druge strane, kompulzivne radnje da kontrolišu te strahove, kao što je preterano pranje ruku.

Kako deca odrastaju, opsesije i kompulzije se obično dešavaju sa svrhom i fokusom na osnovu uzrasta.

Na primer, deca predškolskog uzrasta često imaju rituale i rutine oko obroka, kupanja i odlaska na spavanje. Ovo im pomaže da se stabilizuju njihova očekivanja i pogled na njihov svet. Deca školskog uzrasta često stvaraju rituale dok uče, igraju video igre, učestvuju u timskim sportovima ili recituju pesme. Starija deca i tinejdžeri počinju da sakupljaju predmete i da imaju hobije. Ovi rituali pomažu deci da se druže i da nauče da se nose sa anksioznošću.

Međutim, kada dete ima opsesivno kompulsivni poremecaj, opsesivne misli i kompulzivni rituali mogu postati veoma česti, intenzivni i jaki. Oni mogu ometati svakodnevni život i normalan razvoj deteta. OKP je češći kod tinejdžera.

OKP poremećaj – Simptomi OKP kod dece

Najbitnije je da roditelji na vreme primete znakove OKP poremećaja kod svog deteta. S tim u vezi, simptomi OKP kod dece se mogu podeliti u tri kategorije: opsesije, kompulzije i osećanja.

1) Opsesije i opsesivne misli kod dece

Ovo su, kao što smo više uputa naglasili, neželjene i nametljive misli koje detetu iznova padaju na pamet. Dete sa OKP sindromom ne želi da razmišlja o ovim stvarima. Ali, isto tako, dete se oseća kao da ne može da zaustavi ove misli.

Roditelji mogu primetiti opsesije kao intenzivne strahove ili brige kod dece. Deca sa OKP poremećajem mogu imati opsesivne misli i zbog njih se osećati neobično uznemireno ili biti u strahu zbog:

• klica, prljavštine, bolesti, povrede ili štete;
• toga da bi neko mogao da se razboli, povredi ili premine;
• sopstvenih sumnji, kao na primer da li su ili ne vrata zaključana;
• stvari koje izgledaju pogrešne ili neumesne;
• toga da bi se loše misli mogle ostvariti;
• toga da ne zna ili nije zapamtilo određene stvari;
• stvari koje nisu ujednačene, simetrične ili raspoređene „baš onako kako treba“.

Dete koje ima opsesivne misli isuviše brine da će se nešto loše dogoditi. Nije neuobičajeno da se OKP kod dece ispoljava u vidu agresivnih misli, poriva ili ponašanja. Dete koje ima OKP poremećaj može provoditi veliki deo vremena u dodirivanju stvari, brojanju ili razmišljanju o brojevima i nizovima.

2) Kompulzije (rituali) kod dece

Ovo su ponašanja, odnosno prinude koje će dete raditi, pokušavajući da se oseća bolje. Detetu se rituali čine kao način da zaustavi opsesivne misi i oslobodi od strahova. Zapravo, dete preduzima kompulzivne radnje, jer mu to izgleda kao način da spreči loše stvari koje se mogu dogoditi zbog opsesivnih misli. U tom smislu, roditelji mogu primetiti da deca:

• Dodiruju stvari ili koračaju na neuobičajene načine;
• Uređuju i raspoređuju stvari iznova i iznova;
• Ponavljaju određene reči, fraze ili postavljaju ista pitanja stalno;
• Imaju mnogo nedoumica, poteškoća i problema u donošenju odluka;
• Prekomerno peru ili čiste stvari više nego što je potrebno (a to se isto odnosi i na ličnu higijenu deteta – u praksi se dešavalo da dete sa OKP može prati ruke i do 100 puta dnevno!);
• Mnogo puta proveravaju i ponovo se uveravaju u istu stvar (recimo, da li su vrata zaključana);
• Strogo i striktno prate određena pravila, kao što je oblačenje na isti način svakog dana;
• Potrebno im je mnogo vremena da obave stvari, kao što su oblačenje, tuširanje, uzimanje hrane, obavljanje domaćih zadataka i slično;
• Nagomilavaju nepotrebne predmete;
• Prekomerno ponavljaju zvukove ili brojeve.

Deca mogu uključiti roditelje u svoje kompulzije. U početku roditelji možda ne shvataju da je nešto ritual, odnosno kompulzivno ponašanje. Na primer, dete sa OKP može insistirati da roditelj kaže ili uradi nešto određeni broj puta ili na određeni način.

3) OKP kod dece i osećanja

Simptomi OKP kod dece su veoma teški za njih. U početku se može činiti da deci rituali daju neki vid olakšanja od opsesivnih misli. Ali, kako vreme odmiče, kompulzije bivaju sve brojnije i počinju da oduzimaju mnogo vremena i energije. Detetu ostaje veoma malo vremena i energije da radi stvari u kojima uživa.

OKP kod dece, odnosno opsesvine misli, kompulzije i osećanja postaju stresni ciklus. Upravo zato, kada dete ima OKP poremećaj, onda ovo stanje može otežati koncentraciju u školi, zabavu i igru sa vršnjacima, spavanje ili opuštanje.

Opsesivno kompulzivni poremećaj kod dece se može manifestovati u vidu sledećih osećanja;

• Uznemirenost i zabrinutost;
• Frustriranost i razdražljivost;
• Osećaj tuge i umora;
• Osećaj nemira kada dete ne može da uradi svoj ritual (prinudu, kompulziju);
• Osećaj da stalno treba da traži od roditelja uveravanja da je sve u redu.

Neretko se događa da deca i ne kažu roditeljima kako se osećaju, kakve su im misli, koje strahove imaju ili zašto se ponašaju na način na koji se ponašaju. Deca se mogu osećati zbunjeno ili stideti zbog svog straha i zadržati ga za sebe. Možda čak mogu pokušavati da sakriju kompulzije koje preduzimaju.

Pojedina deca mogu imati OKP simptome neko vreme pre nego što njihovi roditelji to uopšte i primete.

Da li je moguce izleciti OKP?

Ljudi koji imaju OKP poremećaj ili njihovi najbliži često postavljaju pitanje da li je moguce izleciti OKP? Drugim rečima, da li postoji mogućnost da OKP poremećaj postane prošlost jedne osobe i da se zauvek oslobodi ovog psihičkog problema?

Brojne relevantne medicinske studije kao i meta-analize ukazuju na to se opsesvino kompulzivni poremećaj ne može izlečiti do kraja, u navedenom smislu. Da li to onda znači da je osoba osuđena da do kraja života živi u opsesijama, kompulzijama, konstantnoj anksioznosti, strahu i zabrinutosti? Naravno da ne.

Naime, OKP bolest se može izuzetno efikasno staviti pod kontrolu. Tačnije, postoje veoma efektni i učinkoviti medicinski tretmani koji ublažavaju simptome OKP i pomažu osobi da se odlično nosi sa njima. U tom pogledu, lecenje OKP poremecaja je jedini način da se OKP sindrom stavi pod kontrolu, odnosno jedina šansa da osoba nastavi sa normalnim životom.

Ne postoji poseban test za identifikovanje OKP poremećaja. Lekar može postaviti dijganozu nakon što vas pita za simptome i sazna istoriju bolesti i mentalnog zdravlja. S druge strane, postoje određeni dijagnostički relevantni parametri za određivanje da li je kod osobe potencijalno prisutan OKP poremećaj. Ti parametri uključuju:

• Imati opsesije, kompulzije ili oboje;
• Opsesije ili kompulzije oduzimaju mnogo vremena (više od sat vremena dnevno);
• Opsesije ili kompulzije izazivaju uznemirenost ili utiču na učešće osobe u društvenim aktivnostima, radnim obavezama ili drugim životnim događajima;
• OKP simptomi nisu uzrokovani psihoaktivnim supstancama, alkoholom, lekovima ili drugim zdravstvenim stanjem;
• OKP simptomi se ne mogu objasniti drugačijim psihičkim zdravstvenim stanjem, kao što je generalizovani anksiozni poremećaj, poremećaj ishrane ili telesni dismorfni poremećaj.

Tretman i lecenje OKP poremecaja

Lecenje OKP poremećaja je dvojak, odnosno uključuje dve vrste terapije: psihoterapiju (psihološki tretman) i medikamentoznu terapiju (farmakološki tretman). Ponekad, ako psihoterapija i medikamentozna terapija ne daju očekivane rezultate, lekar može preporučiti transkranijalnu magnetnu stimulaciju (TMS) [1].

OKP poremećaj i psihoterapija

Psihoterapija je termin za različite tehnike i metode lečenja koje imaju za cilj da vam pomognu da identifikujete i promenite nezdrave emocije, misli i ponašanja. Psihoterapiju sprovodi stručnjak za psihičko zdravlje – psiholog, odnosno psihoterapeut.

Kada je u pitanju lecenje OKP poremecaja, postoji nekoliko vrsta psihoterapije. Najčešći i efikasni psihološki tretmani za lečenje OKP poremećaja uključuju:

• Kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT). Tokom KBT-a, terapeut će vam pomoći da ispitate i razumete svoje misli i emocije. Nakon samo nekoliko sesija, kognitivno-bihejvioralna terapija može pomoći u promeni uznemirujućih, štetnih i nezdravih misli, kao i u zaustavljanju štetnih navika, zamenjujući ih zdravijim obrascima ponašanja.
• Prevencija izlaganjem i odgovorom (ERP – Exposure and Response Prevention). ERP je, zapravo, vrsta kognitivno-bihejvioralne terapije. Tokom ERP-a, psiholog pacijenta izlaže situacijama koje izazivaju anksioznost i strah, navodeći ga i učeći ga da se odupre želji da izvrši kompulzivnu radnju. Na primer, vaš terapeut može od vas zatražiti da dodirnete prljave predmete, ali će vas zatim sprečiti da perete ruke. Ako ostanete u situaciji straha, a da se nakon toga ništa negativno ne dogodi, naučićete da su vaše anksiozne i opsesivne misli samo to – misli, a ne nužno stvarnost.
• Terapija prihvatanjem i posvećenošću (ACT – Acceptance and Commitment Therapy). ACT pomaže pacijentu da nauči da prihvati opsesivne misli kao samo misli, oduzimajući im bilo kakvu realnu moć. ACT terapeut će vam pomoći da naučite da živite smislenim i normalnim životom, uprkos postojanju simptoma OKP.

Tehnike svesnosti, kao što su meditacija i opuštanje, takođe mogu pomoći u kontrolisanju OKP simptoma.

OKP poremecaj i medikamentozna terapija (lekovi)

Lekovi (antidepresivi) koji se nazivaju inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina (SRI), selektivni SRI (SSRI) i triciklični antidepresivi mogu pomoći kada je u pitaju lecenje OKP poremecaja.

Lekari najčešće preporučuju SSRI antidepresive (selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina) za OKP poremećaj i prepisuju ih u mnogo većim dozama nego kada je u pitanju lečenje anksioznosti ili depresije. Neki od ovih SSRI antidepresiva koji se prepisuju za lecenje OKP poremecaja su:

• Fluoksetin (Prozac);
• Fluvoksamin;
• Paroksetin (Seroksat);
• Sertralin (Zoloft).

Može proći od osam do 12 nedelja terapije kako bi ovi lekovi počeli da deluju.

RESOURCES

[1] Transkranijalni elektromagnetni skener https://sr.wikipedia.org/sr-el/Transkranijalni_elektromagnetni_skener